INTERVJU: Nejvi ne obećava, ali se neće prodati

Grupa Navy ne obećava pažnju na sebe je skrenula pre nešto više od godinu dana kada su na svom jutjub kanalu objavili pesmu “Kventin Tarantino”. Ispostavilo se da će to biti prva pesma na njihovom prvom albumu “Novi kult – Novi poredak”, koji je svetlost dana ugledao 1. marta ove godine. Grupa će promociju albuma održati 15. marta u Beogradu u klubu Elektropionir. To je bila prilika da naš novinar Ivica Drobac porazgovara sa frontmenom grupe Nemanjom Andrejevićem. A Nemanja ionako živi u našem komšiluku.

RL: Kako ste vi, zapravo, nastali? I ko je Navy?

Nemanja: Ja sam pre par godina, na jesen, iznajmio prostoriju u BIGZ-u, sa još nekoliko drugara sa kojima sam besomučno partijao po gradu svakog vikenda. Uspeo sam da im prodam priču da uskoro ide hladnije vreme i da bi bilo dobro da imamo svoju prostoriju za okupljanje gde ćemo moći da pravimo žurke i da se zagrevamo za grad. Naša privatna kafanica. Naravno, moj tajni plan je bio da iz meseca u mesec ovaj prostor polako pretvaram u studio za probe. Prvo smo pozajmili bubanj od drugara koji je odustao od sviranja, onda su došla pojačala, i deo po deo, prostorija je počela da liči na studio. U međuvremenu sam se iznenadno preselio, i to u prvi stan koji sam išao da pogledam. Resavska ulica, zgrada Radio Lagune, neki bradati tip otvara vrata. Kaže da je student književnosti. Neuredna soba, razbacane stvari, a ispod njih viri bas gitara izlepljena pankerskim nalepnicama. Rekoh – uzimam gajbu. Već kockice počinju da mi se slažu.
Nije prošlo dugo kad ispred svog ulaza srećem starog drugara Andreja, za koga se tada pričalo da je postao dobar bubnjar. – Hoćeš da svratiš na kafu? – Hoću, kaže on. Popismo par piva. – Hoćeš da sviraš u bendu? – Hoću, kaže on, opet bez oklevanja. – Nikolaaa, derem se ja da me čuje u drugoj sobi. – Molim? – Samo da te upoznam, ovo je Andrej, ritam mašina, i od danas sviraš sa nama u bendu. I tako je nastao Navy ne obećava. Prve probe nisu obećavale. Ja, blago rečeno, nisam znao da pevam, a i ono malo što sam ubadao, imao sam problem da u više pesama pevam i sviram u isto vreme. Neki drugari su govorili “Neće ništa biti od ovoga, Nejvi ne obećava.” Nejvi je, inače, moj nadimak manje – više ceo život. I tako smo iz prkosa rešili da usvojimo ovo ime. Navežbali smo nekako 5-6 svojih pesama, a i pored insistiranja ove dvojice da ostanemo trio, ja sam rešio da dovedem jos jednog gitaristu da mi pomogne sa deonicama koje ne mogu da sviram i pevam u isto vreme. U kampu Arsenala u Kragujevcu smo sklopili pakt sa Stankom, starim drugarom iz srednje koga smo tamo sreli, a uslov da uđe u bend je bio da se ofarba u zeleno. I dan danas to nije uradio. Stanko se brzo uklopio, i nekih 4-5 meseci kasnije već smo imali prvu svirku sa Irvasima u Jazz baru. Tako je sve počelo. Dakle, grupu Navy ne obećava čine Nikola Budanović (bas gitara), Milan Stanković (solo gitara), Andrej Ivanov (bubanj) i ja, Nemanja Andrejević – Navy (gitara i vokal).

Navy ne obećava – promo

RL: U čemu je fora sa sloganom “Novi kult – Novi poredak”?

Nemanja : Novi kult – Novi poredak je naš muzički bunt. To je nova scena i novi talas Beogradskih bendova čeličenih u hodnicima BIGZ-a. To je naša želja da se nešto pokrene sa mrtve tačke i da vidimo neka nova lica na muzičkoj sceni.

RL: Šta želite da pokrenete sa mrtve tačke?

Nemanja: Mislim da scena može to i bolje i jače. Voleo bih da vidim nova lica u udarnim terminima na radiju, tv-u, festivalima. Malo je dosadno što se iste face vrte već sto godina, a mnogi od njih više ne prave dobru muziku. Organizatori i izdavači su konzervativni. Ništa ne rade i ničemu ne služe osim da se ugrade za neki siguran procenat od nekog benda koji je siguran profit. Nema gde da se svira. Koncerti se više ne organizuju iz budžeta grada. Mladi nemaju gde da predstave svoju muziku. To mora da se menja. A to moramo mi da menjamo. Neće niko to uraditi umesto nas. Zato pozivamo sve mlade bendove da ostave sujetu po strani, da se okupimo i pravimo što više svirki. Pozivamo i ljude koji su u poziciji da odlučuju o nečemu, da se za ovakve događaje obezbedi prostor. Toga je uvek bilo, a sada nema.

RL: Pomenuo si malopre BIGZ. Prva pesma na prvom albumu vam je saradnja sa Lamom (Bolesna štenad). Verujem da je to zbog podrške koju vam je pružio?

Nemanja: Naravno, Lama kao i ostatak Bolesne štenadi su naši drugari. Upoznali smo ih u tom istom BIGZ-u dok još nismo imali bend. Stalno smo visili po njihovim svirkama. Nismo imali pojma da li će im se svideti ovo što mi radimo. Jednog dana dok smo prašili neki novi rif, i dok sam ja pokušavao da glumim Rage against the mashine u stilu, “Ne dolivam vodu u viski i u vino, jer sam mnogo zajeban ko Kventin Tarantino”, Lama (Aleksandar Marković a.k.a. Dialup Lama, Bolesna štenad – op. I.D.) je upao na probu, dohvatio drugi mikrofon i počeo da peva – “Radio sam sve, sve što nisam treb’o, kad bi otišo na nebo i nebo bi sjeb’o”. Tako je nastao “Tarantino”. Već na prvim probama, ljudi su se vidno zainteresovali za ovu pesmu. Čak su nam i nepoznati ljudi ili komšije iz drugih studija ulazili na probe da čuju šta je to. Meni uopšte nije jasno šta se tu tačno dešava, ali izgleda da se ljudima najviše dopada pa smo je stavili kao pesmu broj 1 na našem prvom albumu. Ako bih morao da kažem zašto je to tako – stvarno nemam pojma. Da znam, napravio bih još jednu, hehe. Inače, hvala Lami i ostatku Štenaca na konstantnoj podršci. To nisam očekivao kada smo počinjali, a to je sada već preraslo u jedno ozbiljno prijateljstvo.

RL: Na koncertu krajem prošle godine u Sabirnom centru (SubBeerni Centar), kada ste svirali zajedno sa Divljim svinjama i Štencima, publika je pevala zajedno sa tobom. Videlo si da si iznenađen.

Nemanja: Iskreno, jesam. Bio sam prijatno iznenađen. Taj koncert nam je veoma drag. Mi nemamo neku predstavu koliko ljudi prati naš rad pa ne znamo šta da očekujemo. Onda su se tu pojavila neka nepoznata lica, momci i devojke koji su zajedno sa nama pevali pesme, a ono što je interesantno je da su mnogi od njih pevali i one koje nismo objavili. To je ono što me je najviše iznenadilo. Neko je izgleda obraćao pažnju na prethodnim svirkama. Drago mi je da je tako, i zato evo sada kada je izašao album, poklanjamo ga svima koji žele da ga skinu besplatno. Ispod svakog videa na youtube-u stoji link za besplatan download, kao i na bandcamp-u. Smatram da muzika treba da bude besplatna, i dostupna svima koji žele da je čuju, a oni kojima se najviše dopadne, vratiće nam tako što će dolaziti na naše svirke. Ipak je to jedna druga dimenzija slušanja i drugačiji doživljaj od onog koji se može osetiti prilikom slušanja studijskih snimaka.

RL: Da, zaista drugačije zvučite uživo. Iako težite nekom punk rock zvuku, primetno je da vam je publika šarolika.

Nemanja: To je interesantno zapažanje. I drago mi je ako je tako. Moje mišljenje je da nijedan čovek nije jedna nota. Možda skala, ako mogu tako da se izrazim. I mi smo svi izrasli iz punk rock korena ali nismo bili slepi ni za druge žanrove. Za mene je sve to počelo sa Nirvanom, negde u 6. razredu osnovne. Onda sam provalio Ramonse, Rammstein, Iron maiden, Rob Zombie, Prodigy. Srednju su obeležili Goblini, Brejkersi i drugi. Blejanje na trgu, Kališu, sviranje gitare po ceo dan, ispijanje piva iz dvolitre i kukanje o tome da l’ će Goblini da se vrate i zašto su se raspali. Onda ovih dana sebe zateknem jedan dan na koncertu Nipplepeople, a drugi dan na Dead Kennedys. Kontam da i naša publika mora biti takva ako smo mi takvi.

Navy ne obećava – promo

RL: Kako se danas mladi bendovi bore za svoje mesto pod suncem?

Nemanja: Na ovo pitanje ću odgovoriti kratko. Isto onako kao što je Golub (Branko Golubović, pevač grupe Goblini – prim. I.D.) opisao u svojoj knjizi “Izgužvane misli”. Čitam i ne verujem koliko se ništa nije promenilo. Ko ne zna o čemu pričam, neka pročita knjigu. To je svojevrsno uputstvo za upotrebu rokenrol benda i najava svega šta te očekuje ako odlučiš da se upustiš u ovo do koske.

RL: Koliko dugo je sniman album, ko je producirao…

Nemanja: Album smo počeli da snimamo u februaru 2018. u studiju P3 u BIGZ-u kod Ivana Petrovića, a producent je Nikola Vranjković. Hteli smo da naguramo što vise pesama na album. Imali smo toliko toga da kažemo ali nije sve moglo da stane. Odatle iz pesme Orvelova – “Ima mnogo stvari koje hteo sam da kažem ali moraće da sačekaju neki drugi dan”. Odmah na početku snimanja ispala je pesma br. 15. pod imenom “Nova sonata”, za koju smo mi mislili da je najbolja stvar na albumu. Uz neki Vranjkovićev komentar, tipa “Ma ne može ovo, sine, niste to vi! Ta pesma nije gotova, treba još da sazri, ne može to na ovaj album.” Sada, godinu dana kasnije, upravo je snimamo ponovo, u nešto drugačijem aranžmanu, a to je možda pored “Ne brini” jedina pesma od koje se naježim kada je čujem. A ne sećam se ni kada ni kako sam napisao tekst za nju. Crne rupe… Ali da se vratim na aktuelni album, snimanje, blago rečeno, nije obećavalo. Ja sam znao tačno šta sam hteo da iznesemo, ali to nije izlazilo. Najviše sam se mučio sa pevanjem, ali i ono što me je iznenadilo, mislio sam da će snimanje gitara ići lagano. Nije. Imali smo sreće da su tu bili Ivan i Nikola koji su iscedili iz nas poslednju kap muzike. “Pa dobro sine, ‘ajde objasni mi kako je moguće da si ti smislio taj rif a da ga ja sviram bolje od tebe? Daj mi ‘vamo tu gitaru!” ili “Dobro sine, ‘ajde objasni mi jer stvarno ne razumem, malopre si otpevao dobro, a sad ne možeš četiri puta da ubodeš to isto. Stvarno ne kapiram što mi ovde gubimo vreme. Uzmi štimer pa vežbaj kući i gledaj u tu kazaljku pa sutra dođi da otpevaš. Što mi ovde sad sedimo? Bolje da idemo u kafanu na ćevape!” – Bili su samo neki od bezbroj Nikolinih komentara tokom snimanja, koje neko ko ne poznaje Nikolu verovatno ne bi mogao da skapira, ali je to bilo iz želje da napravimo nešto dobro. Često završavajući dan u svađi i nervozi oko kreativinog procesa, sada mogu da se okrenem i da im se zahvalim na upornosti i strpljenju da iz nas izvuku ono što su valjda videli da bi mogli da damo. Sigurno je da smo od tada, do sada, godinu dana kasnije kada je album izašao, postali bolji muzičari i dobri prijatelji.

RL: Sa kim bi voleo da se nađeš na bini?

Nemanja: The Hives, Turbonegro, Arctic Monkeys, Bloodhound Gang… Od domaćih smo imali tu čast da već sviramo sa našim omiljenim bendovima, i uvek ćemo ponovo rado svirati sa Štencima, Atheist Rap, Petar Punk i ostalima.

Album “Novi kult – Novi poredak” grupe Navy ne obećava možete skinuti sa njihove bandcamp stranice  ili direktno sa ovog linka.