Oliver Nektarijević: Slava je za mene nešto besmisleno, kada bih mislio da sam slavan posetio bih psihijatra

Negov specifični vokal dao je upečatljivost zvuku benda koji je koketirao sa raznim muzičkim žanrovima. Uz male pauze, bend je uspeo da se održi i iza sebe ima sijaset uspešnih albuma, solo i festivalskih koncerata, a čini se da je danas angažovaniji nego ikad.

Da li ćete repertoar prilagoditi mlađoj publici i svirati relativno novije stvari ili će tu biti i pjesama iz ranijeg perioda?

Oliver: Sviramo sve što volimo. Često se ispostavlja da mlađa publika voli stvari iz ranijih perioda. Koncentrišemo se na druge stvari. Na formu i slično. Ja, recimo, najviše moram da pazim na zdravlje, jer jedna prehlada ili malo veći umor može da mi poremeti planove na duže.

Muzički, da ne kažem žanrovski, KKN se jako promijenio u odnosu na raniji period vašeg stvaralaštva. Šta je uticalo na to?

Oliver: Slobodno se krećemo u okvirima koje volimo i koji nam leže. Ekperimentišemo i unosimo se u forme i sadržaje kojima smo oduvek hteli da se bavimo. Verovatno je na taj način došlo na red sve što se dosad desilo.

KKN je danas okrenut, pa moglo bi se reći kada poslušamo vašu noviju pjesmu “Tako volim da živim”, i žešćem rokenrol izražaju. Da li ćete i dalje ići tim muzičkim smjerom?

Oliver: S obzirom na to kako se trenutno osećam, a znam da se tako oseća još ljudi u bendu, sigurno ćemo ići i na tu stranu, da.

 Tvoj sadašnji “stajling” podsjeća, pomalo, na Džima Morisona. Koliko je on uticao na tebe kao muzičara i da li je uopšte uticao?

Oliver: Uticao je koliko i Džimi Hendriks ili Električni orgazam ili Cane. Kao svi iz benda, uz izuzetke koji potvrđuju pravilo, oduvek sam slušao mnogo muzike.

Kako i kada si ti počeo da se baviš muzikom? Da li je to krenulo iz osnovne škole ili iz srednje iz želje da se dopadneš djevojkama?

Oliver: Iz obdaništa, iskreno. Tada sam počeo da slušam Bitlse. To je prva muzika na koju sam otkinuo. Na Paket aranžman neposredno posle toga. Od malena sam jedino u rokenrolu mogao da se pronađem i da se osećam dobro, kao da se nalazim tamo gde mi je mesto. To je kao neka iskonska potreba, važnija od svega.  A devojke su priča za sebe.

Vaš bend je startovao u ona, kako kažu, najteža vremena. Međutim, pokazalo se da su današnja, po rokenrol, možda i gora vremena nego ona devedesetih. Kako objašnjavaš da su se možda i najbolji srbijanski rok bendovi osnovali upravo u tim zlim vremenima?

Oliver: Za mene su, još uvek, najbolji nastali osamdesetih. A te teške devedesete su imale i projektovale neki svoj, specifičan senzibilitet. U svemu lošem mora da postoji bar malo dobrog i obratno. Ispostavilo se da ta, kao, rok scena, koja je nastala tih godina, spada u to malo dobrog.

Kakva je po tebi današnja beogradska i srbijanska rok scena? Ima li rok imena vrijednih pomena i da li se rokenrolom današnja mladež bavi iz ljubavi ili zbog para?

Oliver: Zbog para, teško. Najverovatnije iz ljubavi, sa nadom da će jednog dana nekako od ljubavi moći da se živi. Mada, ne mislim da su jedini motivi ljubav i pare. Ko zna čega sve tu ima. I da, ima mladih rok bendova koji su odlični, a još više onih sa potencijalom.

Koliko je tebi bio bitan novac, pa i slava, u odluci da se baviš muzikom?

Oliver: U početku su mi lova i muzika išle kao dva potpuno odvojena pojma, a vremenom mi je postalo normalno i važno da živim od onoga što radim, a da radim ono što volim. Slava mi je oduvek bila nešto potpuno besmisleno i mislim da bih otišao kod psihijatra čim bih ustanovio da imam želju da budem slavan ili da mi je to motiv da se bavim nečim.

Da li je po tebi biti muzičar čovjek koji se usmjerio na put trnja ili put kojim se lakše kroči kroz život?

Oliver: Kako kad. Nekad mi se čini da radim najlakšu i najzahvalniju stvar na svetu, a nekad da jedem hleb od sedam kora. Nikad ne idem dotle da mi se čini kako radim najteži posao, ali definitivno ume da bude veoma teško.

Ima li izazova u bavljenju rokenrolom? Pojedinci tvrde da rokenrola nema bez opijata, pa makar se radilo i o onim lakšim?

Oliver: Ima pojedinaca koji istu stvar tvrde za život.

Nekada su poznate bendove poput vašeg pratile te neke “groupie girls”. Koliko toga ima danas?

Oliver: Taman.

Da li su te nekadašnje “groupie girls” iliti grupike zamijenile današnje starlete?

Oliver: Nemam pojma.

Kakvo je tvoje mišljenje o toj modernoj kič kulturi?

Oliver: Nemam neko mišljenje o tome. Više organski reagujem na te pojave. Uglavnom imam nagon da povratim, kao da me je okružio neki užasan smrad.

U eri smo interneta. Da li vam je on više pomogao ili odmogao u karijeri, s obzirom da danas svako može da snimi i objavi šta god i gdje god želi? Da li je došlo do zasićenja konzumenata koji su bombardirani svakakvim šundom i da li mnogi više ne žele da slušaju muziku zbog neke poruke koju im bend šalje, nego isključivo iz zabave?

Oliver: Ok je slušati muziku iz zabave. Mislim, poruka je uvek u prvom planu, ali i i zabava je okej. Mnoge univerzalne poruke kruže svetom otkad on postoji i kružiće verovatno dok on bude postojao. Poruke tipa sloboda, mir, ljubav, kao i mržnja, glupost, bahatost, oduvek se šalju. Menjaju se vremena, forme. Danas je, kao i npr. devedesetih, svakom ko ima više od dva grama mozga jasno od koga stižu poruke tipa sloboda, mir, ljubav, razmišljanje,  a ko pothranjuje glupost, prizemnost, mržnju i šalje neki impuls tipa hajde da svi budemo stoka, jer jesmo stoka i slično.

Na kraju, možete li poručiti nešto našim čitaocima?

Oliver: Da im sloboda, ljubav i razmišljanje uvek budu bliži od gluposti, mržnje i prizemnosti.

Izvor: BUKA