10 stvari koje niste znali o albumu „London Calling“

Krajem prošle godine obeležena je četrdesetogodišnjica izlaska albuma „London Calling“ grupe The Clash. Album je objavljen 14. decembra 1979. i proglašen je na nekim listama najboljim albumom sedamdesetih. „Rolling Stone“ mu je dodelio istu titulu, ali za narednu deceniju (album je u Ameriku stigao tek početkom 1980. godine). „London Calling“ je album na kome je jedan od najboljih rok bendova svih vremena bio u svom stvaralačkom zenitu i stvorio jedinstvenu fuziju panka, rokabilija, regea, r’n’bija i popa. Do tada ništa slično nije snimljeno, a možemo slobodno reći ni nakon ovog albuma. Nastao je u periodu kada su glavni stvaraoci pesama Mik Džons i Džo Stramer radili zajedno i izvlačili najbolje jedan iz drugog.

Ujedno, ovaj album je bio i početak kraja jer je nakon objavljivanja „Combat Rock“, albuma iz 1982. godine, bend počeo polako da se raspada i zvanično je prestao sa radom 1985. Džo Stramer je preminuo 2002. godine čime je svaka mogućnost ponovnog okupljanja zauvek nestala.

Izdvojili smo za vas 10 najzanimljivijih stvari vezanih za „London Calling“, jedan od najboljih albuma koji je ikada snimljen.

1. Naslovna numera je prvobitno nazvana „Ice Age“

Prve verzije pesama sa albuma koje je uradio Stramer mnogo se razlikuju od onih koje smo čuli u finalnom obliku. Tekst pronađen u njegovoj beležnici nosio je naslov „Ice Age“:

The USA is sinking,

The world is shrinking

The sun is blinking

While I’m drinking

The oil stops flowing

The wheat stops growing

The world stops knowing

The Ice Age is coming

The sun getting nearer.

2. Tekst pesme „London Calling“ govori o haosu koji počinje da guta tadašnji svet

Veći deo albuma je nastao tokom 1979. godine kada je grupa putovala svetom. Bilo je to vreme velikih nestabilnosti koje su obeležene nuklearnim incidentom na ostrvu Tri milje, iranskom krizom sa taocima, curenjem nafte u Meksičkom zalivu, usponu Margaret Tačer u Engleskoj i velikom energetskom krizom. Iz sveg tog haosa, Stramer je tekst pesme „London Calling“ oblikovao kao radio prenos iz distopijske budućnosti koja se tada veoma lako mogla zamisliti.

3. „Brand New Cadillac“ je stara rokabili pesma

Jedna od nekoliko pesama sa albuma koje nisu napisali članovi benda je „Brand New Cadillac“ koju je 1959. godine otpevala rokabili legenda Vins Tejlor. Svi članovi benda su voleli tu pesmu i često su je koristili za zagrevanje pre snimanja. Tako je ovo bila i prva pesma koju su snimili za „London Calling“ i time je postavljena osnova za sve što će uslediti. Stramer je izjavio: „Vins Tejlor je bio početak britanskog roka. Pre njega nije bilo ničega. Bio je pravo čudo.“

4. Producent Gaj Stivens je neopevani heroj albuma

Album je producirao Gaj Stivens, do tada poznat po radu sa Mott the Hoople i Faces. „Bio je veoma važan u procesu stvaranja i pomogao je u održavanju pozitivne atmosfere, iako je bio pomalo lud“, rekao je Simonon 2013. za „Rolling Stone“. „Ali bio je poput dirigenta. Izvlačio je najbolje iz svakog od nas i bio je ludak koji nam nije dozvoljavao da mi budemo ludi kako bismo završili sa poslom. Kada bi nas neko sve zajedno stavio u istu prostoriju, svako bi rekao da je Gaj bio lud, a mi ostali smo delovali normalno.“ (Stivens se predozirao 1981. i The Clash su mu odali počast pesmom „Midnight to Stevens“.)

5. Pesma „The Guns of Brixton“ je delimično inspirisana filmom „The Harder they Come“

Ovo je prva pesma koju je Pol Simonon napisao sam. Odrastao je u južnom delu Londona, Južnom Brikstonu, u koji je kroz pesmu smestio lik Ivana iz filma Džimija Klifa „The Harder They Come“. Simonon je izjavio: „Misterija pisanja pesme mi je postala malo jasnija. Bio je to veliki trenutak za mene. Shvatio sam da autori pesama dobijaju sav novac. Ne plaćaju vas za dizajn omota i odeću.“

6. Pesma „Spanish Bombs“ je zasnovana na incidentu iz stvarnog života

Stramer se vozio kući iz studija jedne noći kada je čuo izveštaj o hotelu u Kosta Bravi u Španiji koji su bombardovali baskijski teroristi. Negde u to vreme, Irska republikanska armija sejala je bombe po Velikoj Britaniji. Nije mu bilo potrebno mnogo vremena da napiše pesmu „Spanish Bombs“ u kojoj je opevano mnogo toga – od Španskog građanskog rata tokom tridesetih do skorašnjih napada na njegovu zemlju.

7. „Train in Vain“ se prvobitno nije našla na spisku pesama na albumu

Poslednja pesma koju su za album snimili bila je kompozicija Mika Džonsa „Train in Vain“. Bend je već napravio omot albuma tako da nije bilo vremena da je dodaju na spisak. To nije sprečilo bend da je objave kao singl u većem delu sveta i pesma je postala najveći hit ovog benda u Americi. Pesma je u odnosu na ostatak albuma mnogo veselija i mnogi su verovali da je bend bilo sramota da je uvrste na album. Istina je ipak mnogo jednostavnija.

8. Džo Stramer je počeo da piše „Lost in the Supermarket“ na poleđini kutije za žice od gitare

Jedan od najzanimljivijih predmeta u arhivi grupe The Clash je pakovanje žica „Ernie Ball Custom Gauge“ sa ručno napisanim rečima na poleđini. Džo Stramer je zapisao: „I’m all lost in the supermarket, I can no longer shop happily, I came in here for the special offer, Guaranteed personality.“ Bio je to početak antikonzumentske kritike koju je Mik Džons otpevao na kraju.

9. „Revolution Rock“ je obrada jedne opskurne rege pesme

Tekst pesme „Revolution Rock“ deluje toliko „klešovski“ da su mnogi fanovi jednostavno pretpostavili da je bend napisao pesmu. Zapravo je reč o delu jamajčanskog rege pevača Denija Reja. Pesma je objavljena nekoliko meseci pre nego što je The Clash obradio. Original nije imao mnogo uspeha, ali tantijeme koje je tokom godina autor dobijao od obrade bile su i više nego značajne.

10. Slika sa omota je snimljena dan ranije nego što većina smatra

Tokom nastupa benda u Paladijumu u Njujorku 20. i 21. septembra 1979. fotografkinja Peni Smit je beležila zanimljive trenutke. Među slikama koje je napravila bio je i trenutak kada Pol Simonon razbija svoju bas gitaru na sceni. Na kraju je ta slika završila na naslovnici albuma. Decenijama se pisalo da je slika napravljena na koncertu 21. septembra. Ali kada je Robert Gordon Mekharg sastavljao knjigu „The London Calling Scrapbook“, pronašao je beležnicu Reja Lovrija, čoveka koji je dizajnirao čuveni omot albuma. U njoj jasno piše da je Simonon razbio gitaru 20. septembra.

 

Izvor: rollingstone.com

Prevod: Dragan Matković