Instagram
Foto-galerija
13.09.2018.

43. tribina Laguninog književnog kluba

Prvog petka u septembru u knjižari Delfi u SKC-u održana je četrdeset treća tribina Laguninog književnog kluba. O knjizi Bohumila Hrabala „Moritati i legende“ govorili su književni kritičar Milan Vlajčić i umetnici Boris Burić i Nenad Racković. Razgovor je moderirala urednica izdanja Janja Stjepanović.
Hrabal se rodio u Brnu, u njegovom matičnom listu nije uvedeno ime oca. Dobio je prezime Františeka Hrabala, službenika pivara u Polni i Nimburku, za koga se kasnije udala njegova majka Marija. Razdoblje od 1963. do 1969. bilo je najsrećnije razdoblje Hrabalovog stvaralaštva – proslavio se kao prozni pisac, ali i kao scenarista jer su njegove pripovetke i novele magnetskom snagom privlačile najznačajnije češke filmske umetnike – Jiržija Mencla, Jana Njemeca, Evalda Šorma, Veru Hitilovu, Ivana Pasera i druge. Za film „Strogo kontrolisani vozovi“, nastao po Hrabalovoj istoimenoj noveli,  Mencl je 1967. dobio Oskara.
Hrabalovih dvanaest priča u knjizi „Moritati i legende“, inspirisanih „krvavim“ baladama koje su se nekada pripovedale na vašarima pred oduševljenom masom, prvi put je na srpski jezik preveo profesor Aleksandar Ilić, koji je napisao i pogovor, a koji je preminuo kada je ova knjiga objavljena.
Milan Vlajčić koji je bio prijatelj Aleksandra Ilića kaže da mu je profesor, dok je prevodio ovu knjigu, rekao da se ona umnogome razlikuje od ostalih Hrabalovih dela. Pre svega, ona je objavljena 1968, ključne i tragične godine, ne samo za Češku već i za socijalizam, jer je ulazak ruskih tenkova i snaga Varšavskog pakta  21. avgusta u Prag promenio smer jednog društva i jedne kulture i ugasio ono što se zvalo „Češko proleće“. Vlajičić dodaje da je to bio veliki talas češkog filma i književnosti, kada su nastali najbolji filmovi Formana, Njemeca, Mencla… Hrabalove priče u ovoj zbirci pune su humora, ali i gorčine, i predstavljaju otpor totalitarizmu, jer totalitarizam može da pristane na sve, osim na podsmeh i na humor.
 
Govoreći o Hrabalovoj biografiji, Vlajčić je istakao da je on nakon doktorskih studija na pravima 1946. godine, za vreme i posle rata, radio razne poslove, između ostalog u rezalištu hartije, koje je u stvari bilo rezalište cenzurisanih knjiga. Hrabal je neke od knjiga uništavao, neke nosio kući, a o tome je napisao i roman „Klub ljubitelja poezije“ o polupismenom radniku koji reže knjige Tomasa Mana, Ničea i drugih velikana. Prema rečima Milana Vujičića, Hrabal ima neverovatnu sposobnost da tragične elemente ljudske sudbine, onih koji žive na dnu, pokaže u jednom relativno svetlom, zanimljivom vidu, da pokaže da ljudski život zaslužuje da bude poštovan i kad je na dnu i kad je u bedi i da to ima svoju lepotu.
Urednica Janja Stjepanović napomenula je da je centralna priča ove Hrabalove zbirke, „Legenda o Kainu“, zapravo prva verzija njegove knjige „Strogo kontrolisani vozovi“, svojevrstan traktat o samoubistvu – tema koja inače prožima celo njegovo delo – i osvrnula se na tragičan kraj pisca, koji je 1997. godine, navodno hraneći golubove, pao sa petog sprata sanatorijuma u kojem se tada nalazio. Nadovezujući se na ovu opasku, Boris Burić (koji se na promociji pojavio sa veknom hleba!) objasnio je da je „prema nekim navodima, Hrabal pre smrti imao povredu leđa i da je napravio stepenice od knjiga da bi se popeo do prozora sa veknom hleba kako bi nahranio golubove. Niko zapravo nije video golubove, ali je legenda o Hrabalovoj smrti – navodno nesrećnom slučaju, a ne samoubistvu – nastala zato što je piščevo telo pronađeno sa veknom hleba“.
Analizirajući dve Hrabalove priče iz ove zbirke – „Moritat o kraljici noći“ i „Legendu o lepoj Julinki“ – Nenad Racković je ukazao šta je zapravo struktura moritata i legendi: „Tu se ne radi o doslovnosti pripovedanog, već o razlici između onoga šta se zapravo desilo i domena želje, onoga što je ostalo samo maštarija; na koji način junak ili junakinja legende može da izmakne predodređenosti sopstvene sudbine.“
Naredna tribina Laguninog književnog kluba zakazana je za 5. oktobar, a tema će biti knjiga „Ministarstvo neizmerne sreće“ Arundati Roj.